Gost na blogu – Hleb & Lale i Moćanka

Prvo sam bez daha čitala njene crtice iz života. Recepte sam zapažala ali mi nisu bili primarni. Malo po malo sam postala potpuno navučena na njen blog.

Velika mi je čast što je ona danas gost na mom blogu!

Uz Moćanku bih vam preporučila još jednu lepu priču i hleb!

Lepa priča i lep recept za početak dana.

Moji baka i deda su Poljaci. Tj.deda. Baka je bila. Između sebe su pričali na poljskom a najčešće su se tako obraćali i meni. Ne znam kako, ja sam ih uvek sve razumela a nisam znala ni reči poljskog. U stvari, znala sam jednu pesmicu koju me je baka naučila.

I jesam i nisam volela da idem kod njih. Salaš je bio razlog u oba slučaja.

Njihov salaš se nalazio u Plavanjskom ritu. U sred ničega i relativno blizu Dunava. Do njega se dolazilo dolmom pa nizbrdo kroz njive i šljivik do male kuće nabijače. Skoro nikad niko nije tuda prolazio. Zvuk prirode i radio stanica Beograd 1 sa smešnog malog radia, obešenog o granu šljive je bilo jedino što se čulo. Krave, kokoške, ćurke, morke, svinje i lavež pasa. Pošto je moj brat stariji od mene 7 godina, uvek sam sama ostajala kod bake i dede na salašu. Mama i tata me dovedu u nedelju, kada smo najčešće imali porodični ručak ispod šljive, i ostave me do sledeće nedelje.

I šta sam ja radila svo to vreme sama? Trčala kroz njive kroz pšenicu koja mi je žarila noge ili kroz kukuruz, papriku ili preko gole njive. Bežala od ćurki. Sedela u čardaku, brojala kukuruz i kuvala imaginarni ručak. Hodala bosa kroz blato, pravila tortice od njega, hranila kokoške, muzla krave i vodila ih na ispašu sa druge strane dolme sa dedom i na Dunav kroz šumu da piju vode.

Sakupljala životinje koje ću da ponesem kući (nikad mi nisu dozvolili niti jednu) i penjala se na bale slame kao da osvajam neku planinu.

Obožavala sam tu slobodu i bezbrižnost i dan koji kao da traje u nedogled. Ali kada padne noć, tada je salaš dobijao neko novo lice koje nisam volela. Sada kada pomislim na to, žao mi je što tada nisam uviđala koliko je on bio pitom i tada, jer je bio. Ali dečija mašta radi drugačije.

Noć bi se spustila i sve bi utihnulo. Životinje su uveliko spavale, deda uz sveću kunjao a baka bi prokuvala sveže izmuženo mleko (nikako nisam volela vareniku), hleb namazala mašću ili bi mi dala neki komad domaćeg sira za večeru. Baka bi posle upalila fenjer da me izvede napolje da se pripremim za spavanje. Neverevotno gust mrak bi me obavio i sve što sam želela je da pobegnem u kuću nazad. Baka bi pre spavanja prošaputala molitvu, poljubila brojanicu i ubrzo zaspala dubokim snom. A ja sam ostajala budna, provirujući kroz prozor i osluškujući tišinu, očekujući ne znam ni ja šta ali svakako nešto prestrašno. Na kraju bi zaspala, naravno, i tek bi me u kasno jutro probudilo sve ono zbog čega sam obožavala salaš- zvuk životinja, radio Beograd 1, lonci i šerpe koje lupkaju, miris domaćeg hleba iz Smedervca, bele kafe sa svežim mlekom i pečenih jaja, na oko ili moćanke ili nešto skroz drugo što je imalo tako divan ukus samo tamo, na salašu ispod šljive i pored bake koja nešto gunđa na poljskom.

Sendvič sa moćankom

Za dve osobe:

4 jaja

1 kašika brašna

1 kašika pavlake

Oko 30 ml mleka

Prstohvat vlašca

Sveži peršun (sitno seckan)

Prstohvat soli

Maslinovo ulje za prženje

Domaći hleb

Rotkvice

Jaja lagano izmutite. Posolite. Dodajte mleko, pavlaku, vlašac i izmutite. Dodajte brašno pa izmešajte sve da nemate više grudvica. Smeša treba da je malo ređa nego testo za palačinke.

Na srednje jakoj temperaturi zagrejte tiganj u koji ste sipali ulje. Kada se ulje zagrejalo, izlijte smešu od jaja i mešajte često 2-3 minuta. Moćanka je gotova kada nema mekanih delova. Sklonite sa ringle i pospite peršunom.

Pripremite domaći hleb. Preko njega stavite moćanku i pospite sa još malo peršuna. Preko stavite režnjeve rotkvica.

Poslužite kao doručak ili ručak iz šolju jogurta.

Hvala ti Nenči!